Za reč

Danas niko nije proverio da l’ sam živ
 

Kad je pesnik otadžbinske pesme pisao

Sekli su mu kosu

Bradu do gole kože

Junački mokrim kajišima, lancima i konopcima.

Ovako modrih kiša u proleće

Vukli su ga da mu pokažu

Da jebena otadžbina nije gola

kurva jedna.

Zubima su mu jezik sekli

Davili ga do zadnjeg daha

Tiho je izgovorio jebem vam narode.

Kad je pisac o sebi nešto rekao

Terali su ga da piše o traktorima

Hitleru, Marksu, Lenjinu

četnicima, balijama, ustašama.

I onda su ga saterali u ćošak

Kastrirali ga u gasnoj komori.

Više ništa nije bilo dovoljno

Trebao im je čovek

Da se dere za njih.

Pa u vražiju mater

 

P.s. Danas je dan poezije i sve je rečima započinjalo uvek.

 

 

 

 

Moja pesma: Oprosite

 
Nisam bio sav svoj

Bio sam željan pažnje

Ja nikada nisam bio lep

Ni zgodan nisam

A mislio sam da sam pametan

Ali nikad nisam dobio priliku da se iskažem

Nikad nisam bio u centru pažnje

Neki drugi sa strane su šaptali

Šugavo od mene izbrisali

Ja sam samo jedan običan čovek

Pohvalio sam vas kad ste me postavili za odstrel

Imena otpisanih su oštrim iglama zašivali crnom bojom na moje telo

Shvatio sam da su mi zapečaćena usta

Progona bio sam sit

Mrzeli smo svo zlo zajedno

Mrzeli smo jedni druge

Na ratištu sam ispalio hitac

Još uvek ne znam kome sam naneo rane

Moji bolovi su duboki

Hteo sam da vas volim

Molio sam se za sve nas

Nisam uspeo svakom junaku da napišem knjigu

Moja biografija nema mrlje

Oprostite

Ja sam samo jedan običan čovek

Nikoga spasio nisam

 

 

Heroju

 
U mrazu se zemlja otvorila

U iščekivanju tvoga tela

U zloslutnoj počasti

Lažni heroji stajali su na oltaru

I lepo obasjavali slavom

Heroji jednog pošlog vremena

Učinili su te legendom

Čovekom

Iz heroja u izdajnika

I ponovo u heroja

Onda su ispovraćali lepotu po tebi

A ti mrtav mrgodan

Lepo si stajao ispod zemlje

Bez ikakve potrebe za životom

Obećali mauzolej

Dok te je majka čekala

U njenome grobu.

 

Ponovo o heroju

 
Rekao sam ti da ne umreš džabe

Nisi mi poverovao na reč

Pobegao si sa bitangama slobode

Rekao sam ti da ne umreš loše

Jer kad budeš postao mrtvački sanduk

Biće drvo jedina priroda zasađena u tebi

Planine i kanjoni teći će negde drugde

Slobodu će opet uzeti za taoca i vodiće je u harem

Kao robinju ljudskoga iživljavanja

Ti ćeš postati njihova novčanica

Platićeš cenu bezumlja

Rekao sam ti da ne umreš loše

Jer će tvoju slobodu pojesti za meze

A tebe će odlikovati ordenima

Jedna krivina na putu zadržaće obesčašćenog u sebi

Tvoje ime napisano crnim slovima

I oni tvoji heroji

Dobiće ocene

Na osnovu tvog mrtvog tela.

 

Ćeliju nosim sa sobom

 
Kada sam prvi put video slobodu

Uplašio sam se

Izgledala mi je kao velika svetlost

Nedostajala mi je ćelija

Prestravio sam zaslepljen njome

Kada sam video nebo i oblake

Kada sam video doline sa ovcama

Kada sam video lepu reku

I pruge koje su nestajale

Nedostajao mi je mrak

U životu sam se navikao

Da stojim iza rešetaka

Nedostajao mi je prozor iz zatvora

Klupa da bih sedeo

Nedostajao mi je moj lavabo

Kada sam prvi put video slobodu

Prestravljen

Odlučio sam se u dugoj šetnji

Da je držim u sećanju

Da se grejem rešetkama

Moj prozor

Da ponesem ćelijski klupu

I moj lavabo za vodu

Sve bih lepo poneo

Da je nikad ne porazi strah

Sve bih lepo uzeo

K’o oči one devojke

K’o planine s kojih teku vode

K’o dušu i osmeh

I kada budem video slobodu

Ponovo po prvi put

U njenom nestajanju

Izvadiću rešetke da bih se sakrio

Izvadiću svoj lavabo

Da bih došao k sebi

Sedeću na ćelijskoj klupi

Izvadiću prozor nade

Počeću da brojim dane unazad

I ponovo ću znati šta je sloboda

Iz zatvora jada.