.

Mikser festival, izložba u Beogradskoj zadruzi, Beograd, 25. maj-25. jun 2012.

Neonska noć, tj. Noć muzeja, i Festival kreativnosti, odnosno Mikser festival, predstavljaju dve izuzetno popularne manifestacije u Beogradu, koje se svake godine mogu pohvaliti neuobičajeno velikom posećenošću. Pored populističkog pristupa, po slobodnom mišljenju, pomenutim manifestacijama je zajednički i karnevalski duh. Međutim, dok Noć muzeja puni „uspavane“ izlagačke institucije, Mikser oživljava zapuštene zgrade, privremeno „osvajajući” neiskorišćene, javne prostore.

Ovogodišnji program međunarodnog Mikser festivala se sastojao iz više kustoskih i autorskih projekata iz domena dizajna, arhitekture, urbanizma i vizuelnih umetnosti, realizovanih u vidu izložbi, radionica, predavanja, debata, muzičkih nastupa i akcija u javnom prostoru. Sa ciljem afirmacije kreativnih industrija regiona, Mikser teži povezivanju mladih, najčešće neafirmisanih kreativaca sa organizovanim preduzetništvom velikih razmera. Za razliku od prethodnih godina, kada se održavao u silosima Žitomlina, ove godine je organizacioni tim planski promenio lokaciju preselivši se u Savamalu, zapušteni i neiskorišćeni lokalitet u centru Beograda. Na taj način, ne samo što kreativci udruženi oko Miksera u svojim radovima crpe značenja akumulirana u ovom toponimu, već povratno, izlažući svoja dela i organizujući „kreativne incidente” u ovoj urbanoj zoni, pokušavaju da joj povrate nekadašnji značaj.

Savamala je najstariji urbanizovani deo Beograda, formiran van zidina Kalemegdanske tvrđave u 19. veku. Nekadašnji centar gradskog života i glavno mesto trgovine, rapidno propada nakon Drugog svetskog rata. Danas, iako opterećena teretnim saobraćajem, industrijskim postrojenjima, oronula i zanemarena, Savamala nesumnjivo predstavlja urbanističko-ambijentalnu celinu od izuzetnog potencijala za dalji razvoj Beograda. Posebno je reprezentativna zgrada Beogradske zadruge, sagrađena 1907. godine u stilu secesije sa neobaroknim elementima. Iako je nominalno proglašena za spomenik kulture, zgrada neumitno propada, te stoga figurira kao još jedan primer neodgovornog odnošenja prema zaostavštini. Iz reakcije, ili provokacije na sadašnje stanje zdanja, na Mikseru su organizovane dve međunarodne izložbe savremenih umetnika koji su „stupili u direktan dijalog“ sa ovim simbolički potentnim ambijentom.

Više od 30 autora predstavilo je svoje radove u okviru dve slično koncipirane izložbe - Brisani prostor kustoskinje Dušice Dražić i Najlepša zgrada kustoskog tima Ane Adamović i Milice Pekić. Ne samo što su radovi u okviru obe postavke izloženi zajedno, bez jasno povučene demarkacione linije među njima, već i u načelu nema bitnijih razlika u inicijalnim kustoskim koncepcijama. Prikazana dela su proizašla iz različitih metoda i pristupa prostoru velelepnog zdanja, pri čemu se u okvirima prvopomenute izložbe naglašava „prostrana praznina” otvorena za različite intervencije i moguće transformacije, dok druga postavka Najlepša zgrada u izvesnoj meri akcentuje narative sakrivene u naslagama i zaostavštini iz prošlosti.

Letimičan pogled na pomenute izložbe je dovoljan da se zaključi da, iako je svakom umetniku data na korišćenje po jedna soba ili prolaz, prostor nije bitno promenjen, transformisan, pri čemu je celokupno zdanje i nakon umetničkih intervencija ostalo poluprazno. Utisak je da umetnici nisu zaista zaposeli prostor, ovladali njim i redefinisali ga. Dodatno, značenja koja su autori upisali u radove, kao i reference na koje aludiraju, nisu dovoljno jasne, te je stoga umanjena i potencijalna komunikativnost većine radova, pri čemu je publici, umesto da krene u susret umetničkim delima, na kraju preostalo jedino divljenje arhitektonski izvanrednoj zgradi. 

Jedan od takvih radova za koje je upitno da li su uspostavili neposredan dijalog sa publikom je  projekat Ivane Ivković, sastavljen od natpisa na zidu i gomile suvih šljiva na podu jedne od prostorija. Zapis je deo teksta iz prospekta nedavno održane izložbe povodom 150 godina od rođenja Luke Ćelovića, osnivača Zadruge, a šljive su namenjene konzumaciji. Na taj način umetnica želi da podstakne kontakt sa istorijom ovog zdanja, tvrdeći da šljive sugerišu njen nastanak, a njihovo uzimanje neizbežno dovodi i do smanjenja gomile, tj. do simboličkog propadanja. Ambivalentnost rada je nesumnjiva, ali je priča o nastanku ove zgrade vezana za šljive nejasna, pri čemu nije ni dovoljno ubedljivo to da konzumacija podrazumeva uništavanje, jer kako bismo onda u tom ključu tumačili umetničku upotrebu ovog prostora. Da li je i to uzurpacija koja vodi do propadanja? 

Sa druge strane, rad Irene Kelečević se može odabrati kao primer umetničkih intervencija koje proizilaze iz sakupljanja, odabira i izlaganja zatečenih objekata. Njena instalacija predstavlja rekonstruisanu kancelariju, u kojoj su vidljivi tragovi boravka, poput šoljica kafe ili razbacanih papira, ali njihova zastarelost svedoči o proteklom vremenu. Ipak, u ovoj scenografiji je sve predvidivo, okoštalo i lišeno novuma.

Svakako je moguće izdvojiti nekoliko umetnika koji, reagujući na neposredno okruženje, stvaraju i vizelno i simbolički veoma uspele radove. Tako se, na primer, Šveđanin Mihael Johanson predstavio radom Tetris, site-specific instalacijom, po čemu je inače poznat. Prazan prostor u zidu jedne sobe je zatvorio vešto složenim redovima knjiga, katastera, televizora i drugih predmeta, pronađenih u kancelarijama i ostavama. Na taj način je doslovno intervenisao u prostoru, ispunjavajući zid artificijelnom tvorevinom sačinjenom od dotrajalih objekata, koji u ovom novom fizičkom poretku reflektuju dobro poznatu društvenu dimenziju Zadruge. Posebno su zanimljiva i dva rada koja odišu kafkijanskim duhom: kružne stepenice Marka Pejovića sačinjene od fioka prepunih birokratskom dokumentacijom, i Vreme egzila Gorana Micevskog. Dok u radu Pejovića dominira metaforička dimenzija „začaranog kruga” birokratije, rad Micevskog predstavlja digresiju u odnosu na funkcije i namene zatečenog prostora, ali naglašava nostalgična sećanja koja su dodatno osnažena smeštanjem ovog rada u prostorije zdanja. Instalacija se sastoji iz ručno napravljenih knjiga pisaca koji su ili bili izgnani tokom života ili su se bavili tom temom u svojim romanima, turističkih fotografija ostrva i lampi za čitanje poređanih na kancelarijskom stolu. Međutim, knjige koje je Micevski sam izradio nije bilo moguće pogledati, jer je ulaz u sobu bio preprečen trakom, pri čemu su posetioci mogli jedino da recipiraju pomenutu atmosferu celokupne instalacije a nikako njene sastavne elemente.

Iz činjenice da Mikser predstavlja još jednu „periodičnu spektakularizaciju” kulture i umetnosti, proizilaze brojna pitanja u vezi sa „trend-seterskim” statusom ovog festivala, kvalitetom programa koji nudi, kao i prirodom kreativnosti koju promoviše. Sudeći prema postavkama u Zadruzi, ne radi se o razobručenoj, nesputanoj kreativnosti, već o kolažiranju i kombinovanju već postojećih predmeta. Čak ni proces nastanka većine radova nije nimalo neobičan. Zato se čini da bi pomenutu izložbu bilo zanimljivo koristiti kao lakmus papir za testiranje pulsa, ukusa publike. Na taj način bi mogli da ispitujemo koliko medijski hvalospevi o visokom kvalitetu Mikser produkcije zamagljuju kritičko rasuđivanje publike. Bez želje da se diskredituje ovakva manifestacija, koja je nesumnjivo značajna, pogotovo u domenu dizajna i arhitekture, treba ipak ukazati na oscilacije u kvalitetu prezentovanih radova i projekata.