.

Под овим насловом је недавно из штампе изашла нова збирка изваредних савремених стихова младе македонске песникинње Веронике Костадинове, која овим својим трећим покушајем ће још једном потврдити оно старо правило “да се песник не постаје, већ да се рађа“. Да се таленат мора отркити, као и сви остали таленти, да треба да се негује, дограђује и да се од њега направи онај садржај по коме ће један стваралац постати преопзнатљив.

Њена нова збирка стихова још једном ће  потврдити да Вероника својим стиховима кричи пут поезије до свих пора и сегмената живота, до сваког и најмањег угла, бојећи га бојама и нијансама свега савременог и актуелног.

Као што је и сама изјавила у једној од својих претходних збирки да је “Љубав поезија, а поезија љубав“ (из претходне збирке “Полиглота тишине“) сасвим отоврено и јасно указујући на своју непресушну потребу свако своје унутрашње стање, спољне иритације, сваки најмањи шум лишћа на ветру, да искаже стиховима. Они њој надолазе  као да их је неко давано, много давно заточио па ево сада, преко ње, преко њених алхемијских процеса мисли, дотичу као набујале реке, као неуздржане лавине које морају да се излију како не би сагореле. Вероника уме да пева о сваком најмањем, најобичније детаљу из живота, чак и оним најдосаднијим тренутцима радећи свој задатак. Уграђујући у своје стихове и савремену тереминологију којом се данас скоро сви служимо, а која нам је донедавно била тако страна и туђа -  компјутерска терминологија која полако но сигурно већ постаје део свакодневног живота једног савременог бића.

Из последње збирке “Реч у узаној ципели“, одабрали смо ових десетак песама, како би комплетирали слику о Вероники Костадиновој и њеном непресушном поестком надахнућу  које ће и овога пута бити похвала   поезији, која  може да прокрчи нађе својте путеве у свим најмањим станицама нашег битисања.Овде и сада. Да су у њега уплете и протка паучинасто ширећи своју прекрасну ауру бесконачног стварања.

ОВДЕ И САДА

Немој правити велике планове.

Време је тесно,

неће моћи да их скупи.

И молим те,

немој се сећати дуго.

Прошлост ће истиснути будућност

из суда данашњице.

Не желим нето разочарења.

Прошетаћемо голи

као Архимед.

а да не растуримо кругове.

Ово је време

четвороуагоних чинија

и стаклених фотографија.

Може се живети и УСБ.

Ајмо провоцирати

временске натрапнике

који покривају гениталије

уметничких скулптура.

 

 

ОТПАКОВАНО

Извуци речи из целофана

и поново их напиши.

Остаће слова

као лего коцке

за формирање фраза.

Нисам верник

да окренем други образ.

Окрећем другу страну.

Имам пликове на ногама

од ходања по води.

Не брини.

И када мислиш да је

цео свет против тебе

-         осмехни се.

То није твој свет.

Чак ни галаксија.

Припреми мрежу за лептирове.

Вечерас падају звездице.

 

 

ДВОЈНА НЕГАЦИЈА

 

Једноставно је.

Као свеза.

Може повезати све.

Проширена тумачења

са сумњичавим убеђењима.

Или да одвоји

сложене емоције

једноставних потреба.

Немој негирати.

Граматички је некоректно.

Иако сасвим тачно.

Клизи ка кајрону

рекламнога билборда.

Кошта више но што вреди.

 

 

ТУРШИЈА

 

Две тегле кислеих осмеха.

Без конзерванаса.

И без смисла за хумор.

Већ смо се усагласили.

Идеје нас не праве идеалнима,

чак ни веровања - верницима.

Очишћени, одабрани

комади лета

стављамо  у туршију

витамински додатак

у зимској чинији

подгрејаног оптимизма.

И хладноћа има свој ДДВ

обрачунат у

издробљеним сећањима

скупљен

у кесици чаја.

Колико сиве економије

скупи у чаши

вреле воде...

 

РЕЧ У УЗАНОЈ ЦИПЕЛИ

Пусти да приђе реч

која вири несигурно

иза ограде формалности.

Осећам њену чежњу.

Препознајем је.

Исту жудњу имају

и мали присти мојих стопала

када их шетам наоколо

у узаним ципелама

са високим потпетицама.

Олабави.

Пусти реч,

јер...

биће ти тежа но мени

ципеле у руци

када се враћам кући боса.

 

 

УНУТРА, У ЧАШИ

Привучеш ми пажњу

као вино у чаши

пре но што га пробаш.

Ароматични погледи

провоцирају  наша чула.

Жудимо.

Глас добија тамну боју

а речи тежак корак.

Знам, горчина стигне касније.

Сада је још увек слатко.

Дозирамо гутљај по гутљај.

Хоћемо ли стати пре него загорча?

Напољу киша.

Присипа .

Испразни чашу.

Попиј или проспи.

 

ОБЕЋАЊЕ

Усред свог овог нереда

од грубо бачених речи,

хоћемо ли успети наћи пут

до другог краја мисли?

Ипак, много се лакше граде зидови

но...путеви.

Остави ми простор

за флуидну креацију.

Малку пукотину у зиду.

Затворићу једно око.

Обећавам.

(само буди на супротном крају

када будем повлачила ороз).

 

 

КРОЗ ПРАЗНИНЕ

 

На макадаму од сећања

саплићу ме празнине

од камених коцки

које сам извадила

јер су ми копале мисли.

Успела сам да те убедим

Да је моје лудило и твоје

и променила сам боју твојих очију.

Следећег јутра.

променила сам снове,

са мога лица,

и искела поглед

на рубовима твојих осмеха.

 

Премало је речи остало.

Премало да би завучале празно.